Prva varijanta koju sam zamislio podrazumevala je da je preletim. Od Džede u Saudi Arabiji, do Kampale u Ugandi. Razlog je bio taj što sam pretpostavio da u Etiopiji ratuju. Mislim, svaka vest odatle je u stilu, hiljade umiru od gladi zbog neprestanih sukoba.
U međuvremenu sam dobio informaciju da tamo, ovog trenutka, sukoba nema. Sa naglaskom na ovog trenutka. To što ne ratuju u utorak, ne znači da neće u četvrtak, otprilike. I onda sam počeo da istražujem po internetu i da se raspitujem šta se zaista dešava. Dešava se to da su sukobi, kada ih ima, na severu Etiopije, u Tigraju, oko koga se decenijama unazad spore sa Eritrejom (koja je takođe bila deo Etiopije nekada). Znači, od Tigraja do Adis Abebe i dalje prema Keniji je mirno. Ne puca se, ali gladi ima i tamo, sirotinja čak i za afričke pojmove. Što dalje znači i da je infrastruktura nikakva i da je pitanje šta uopšte može da se nađe za hranu van većih gradova. A od Etiopije do Kenije ih baš i nema puno. Ima i nesrećnika koji do hrane dolaze pljačkom, naravno.
Opet, ako se u pretragu uključi i bicikl, ispada da su svi koji su vozili po Etiopiji vozili severno, baš po Tigraju. oko grada Mekele i južno prema Adis Abebi. Dalje od toga – nisam našao da je neko išao biciklom. Ne znam, nisam još zalazio u sitna crevca, ali sve mi se čini da su to gore bile neke organizovane ture za likove s lovom. U stilu, voze te nekim džipovima 200km, pa ti kažu, ajd sad bicikliraj malo tu okolo, pa brzo nazad u džip. A to već nije za mene, ne samo zbog finansija. Prosto, nije cilj samo da kažem da sam bio tamo.
To je negativni deo priče.
S druge strane, ispitujući prepreke, našao sam i mnogo, previše da bi se tek tako odustalo, razloga da Etiopiju obiđem.
