Prestao sam da opterećujem mozak podacima o afričkim zemljama kroz koje nameravam da prođem i naročito, o putovanjima kroz njih. Besmisleno je.
Pročitao sam Bantustan koji su napisali Uroš, Lazar i Marko i tu stavljam tačku. Momci (momci u vreme putovanja i pisanja knjige, sada više nisu) su napisali fenomenalnu knjigu, mnogo više od putopisa. Njome su, između ostalog, potvrdili ono što sam više puta rekao: ne možeš ići tuđim putem, jer taj put prestaje da postoji onog trenutka kada ga neko pređe. To je detalj koji travel blogeri i oni koji gutaju njihove izveštaje (da, izveštaje, a čak i ta reč je prejaka i preozbiljna za ono što većina njih piše) ne razumeju.
To je razlika između putnika i turiste. Turista ide negde jer nešto određeno hoće da vidi ili eventualno doživi. Putnik ide da nešto pronađe, a na početku putovanja niti zna šta traži, niti gde je to.
Ja ću ovog puta da tragam po Africi. Ne zbog toga što je Afrika postojbina, u antropološkom smislu, modernog čoveka, ne zbog toga što je nedovoljno istražena i geografski posebno zanimljiva. Sve to ona jeste, ali moja odluka da idem baš tamo je, ako ćemo iskreno, vođena mnogo prozaičnijim razlogom. Jednostavno, do oktobra ne mogu da idem nigde iz Baćevca iz porodičnih razloga, a onda počinje jesen i odmah za njom zima. Znači, ako hoću da putujem biciklom (a hoću), onda moram na južnu poluloptu.
Da, Bantustan je na neki način opravdao i moje razloge što putujem sam. U ekstremnim situacijama, već posle par nedelja zajedničkog putovanja, počinju svađe zbog sitnica. Jer, sitnice u ekstremnim situacijama, prestaju da budu sitnice. Dovoljno je da jedan može brže da vozi od drugoga ili da jedan hoće da obiđe nešto što je pedesetak kilometara istočno, a drugi bi radije nešto što je dvadesetak kilometara zapadno i sve što ih je na početku putovanja spojilo, u trenutku pukne. To otežava stvar jer je u društvu sigurnije, ali tako je kako je. Usamljenost baš i ne rešava, jer usamljenost nije stvar društva u kojem si, usamljenost je u tebi samom.
Osnovne stvari o geografiji na svom putu sam apsolvirao. Delimično sam se upoznao i sa specifičnostima narodnosti, odnosno, plemena sa kojima bih mogao da se sretnem. Sve ostalo je promenljivo na dnevnom ili, hajde, na mesečnom nivou. Od stvari sa kojima je neophodno još da se upoznam, ostalo je: kako dobiti vizu za svaku zemlju posebno (ekipa koju spominjem zbog problema sa vizom nije uspela da uđe u Etiopiju, na primer) šta je od vakcina neophodno da primim i koliko ranije i šta, osim Autana i mreže za komarce, poneti da se ne razbolim od malarije. Možda još ponešto, kaz`će mi se, valjda, samo, do oktobra.
Pored ovih pitanja, čitalac nezaražen putovanjima (putovanjima, a ne turizmom), možda bi me pitao i zašto uopšte negde moram da idem.
Odgovor verovatno zaslužuje poseban tekst, mada nisam siguran da bi bilo kakav tekst to uspeo da objasni. Ali probaću ovih dana i o tome nešto da napišem, mada me niko nije pitao.
Naručio sam i par knjiga afričkih pisaca, stići će mi posle praznika. Ostalo će biti fizičke pripreme. I to je sve što može da se uradi, jer kapiram da za Afriku ni ne možeš da se pripremiš van Afrike.
(izdvojena fotka je screenshot sa sajta WorldData.info)
