Umuntu Ngumuntu Ngabantu

 

"The path is made by walking."
"Smooth seas do not make skillful sailors."



Kategorija

Pripreme i organizacija

Pripreme i organizacija

Još malo o razlozima za #biciklomkrozafriku

Još malo o razlozima za #biciklomkrozafriku

U jednom od prvih tekstova na ovom mestu, napisao sam da je razlog što nameravam da idem biciklom u Afriku, najbanalniji mogući – nemam gde biciklom u oktobru osim na južnu poluloptu.
Od tada je prošlo nekih mesec i po dana, a moji razlozi za putovanje svakodnevno postaju sve kompleksniji, Čitajući sve što mi dođe pod ruku vezano za Afriku, postajem sve zaluđeniji njome. Do mere da mi više nije toliko bitno da li ću ići biciklom ili kao backpacker. Ali dole da odem, moram. Da ne shvatite pogrešno i dalje su planovi vezani za bicikl, samo hoću da kažem da mi je Afrika sama po sebi postala cilj.
Prvo me je oborio s nogu Bantustan, zatim sam počeo da čitam Zorana Ćirjakovića koji je Afriku obišao uzduž i popreko i to gađajući najzajebanija područja u datom trenutku i pišući fenomenalne tekstove o tome. Na to su se nadovezali i neki naučni radovi, kao što je doktorska disertacija Danila D. Babića, i afrička književnost koju ovih dana naprosto gutam. Tomu Damnjanovića više i da ne spominjem, kafe sa njim su mi od neprocenjive važnosti.
Počeo sam da pratim i Facebook stranice i veliki broj grupa vezanih za Afriku. Mada se to pokazalo kao prilično jalova stvar, jer se uglavnom radi o našminkanoj Africi, na način koji privlači zapadnjake.

Pripreme i organizacija

Na putu za Katangu

Na putu za Katangu

Eto meni transcedentalne situacije, a još na put nisam ni krenuo.
Praveći različite rute na putu do juga Afrike, sve pokušavajući da izbegnem ratove i predugačke otvorene prostore po savanama ili džunglama (bez mogućnosti da se pronađe sigurno sklonište za noćenje), došao sam do nečega što mi deluje kao konačna varijanta. Naravno, uzimajući u obzir trenutnu situaciju u tom regionu, jer rekoh već da je tamo sve lako i brzo promenljivo.
I onda, deleći taj put po etapama, ukapiram u jednom trenutku da prolazim kroz reon Katanga u Kongu, u kojem se nalazi nekoliko rudnika bakra.
Au brate, biću prvi Boranin van filmskog platna na putu za Katangu i to, za razliku od Svetozara Cvetkovića – biciklom.

Pripreme i organizacija

Krokodilske suze

Rekao sam da neću više, ali svašta vezano za Afriku čitam ovih dana. Od afričke književnosti, preko knjiga o Africi koje nisu pisali Afrikanci, do doktorskih disertacija iz raznih oblasti. Biće zanimljivo šta ću o svemu tome misliti kada se budem sreo sa Afrikom uživo.
Trenutno mi je u fokusu cinična „briga“ belaca, potomaka kolonijalista koji su Afriku u stvari i doveli na nivo na kojem se nalazi i direktni su krivci za glad i bolesti koje tamo haraju. Takođe, posredno ili neposredno i za sukobe koji se dešavaju na više od trideset mesta u Africi ovog trenutka.
Paralelno pratim i smejuriju vezanu za brigu o životnoj sredini i zaštiti ugroženih vrsta.
Slična stvar je i sa onima koji dolaze sa istoka i nude pomoć lokalnom stanovništvu. Mada su potonji kud i kamo pošteniji. Ako ništa drugo, ne kriju da su tu zbog koristi za sebe pre svega, a korist za afričke narode dođe kao kolateralna.

Pripreme i organizacija

Bantustan u glavi

africa

Prestao sam da opterećujem mozak podacima o afričkim zemljama kroz koje nameravam da prođem i naročito, o putovanjima kroz njih. Besmisleno je.
Pročitao sam Bantustan koji su napisali Uroš, Lazar i Marko i tu stavljam tačku. Momci (momci u vreme putovanja i pisanja knjige, sada više nisu) su napisali fenomenalnu knjigu, mnogo više od putopisa. Njome su, između ostalog, potvrdili ono što sam više puta rekao: ne možeš ići tuđim putem, jer taj put prestaje da postoji onog trenutka kada ga neko pređe. To je detalj koji travel blogeri i oni koji gutaju njihove izveštaje (da, izveštaje, a čak i ta reč je prejaka i preozbiljna za ono što većina njih piše) ne razumeju.
To je razlika između putnika i turiste. Turista ide negde jer nešto određeno hoće da vidi ili eventualno doživi. Putnik ide da nešto pronađe, a na početku putovanja niti zna šta traži, niti gde je to.

Pripreme i organizacija

Etiopija?

Prva varijanta koju sam zamislio podrazumevala je da je preletim. Od Džede u Saudi Arabiji, do Kampale u Ugandi. Razlog je bio taj što sam pretpostavio da u Etiopiji ratuju. Mislim, svaka vest odatle je u stilu, hiljade umiru od gladi zbog neprestanih sukoba.
U međuvremenu sam dobio informaciju da tamo, ovog trenutka, sukoba nema. Sa naglaskom na ovog trenutka. To što ne ratuju u utorak, ne znači da neće u četvrtak, otprilike. I onda sam počeo da istražujem po internetu i da se raspitujem šta se zaista dešava. Dešava se to da su sukobi, kada ih ima, na severu Etiopije, u Tigraju, oko koga se decenijama unazad spore sa Eritrejom (koja je takođe bila deo Etiopije nekada). Znači, od Tigraja do Adis Abebe i dalje prema Keniji je mirno. Ne puca se, ali gladi ima i tamo, sirotinja čak i za afričke pojmove. Što dalje znači i da je infrastruktura nikakva i da je pitanje šta uopšte može da se nađe za hranu van većih gradova. A od Etiopije do Kenije ih baš i nema puno. Ima i nesrećnika koji do hrane dolaze pljačkom, naravno.
Opet, ako se u pretragu uključi i bicikl, ispada da su svi koji su vozili po Etiopiji  vozili severno, baš po Tigraju. oko grada Mekele i južno prema Adis Abebi. Dalje od toga – nisam našao da je neko išao biciklom. Ne znam, nisam još zalazio u sitna crevca, ali sve mi se čini da su to gore bile neke organizovane ture za likove s lovom. U stilu, voze te nekim džipovima 200km, pa ti kažu, ajd sad bicikliraj malo tu okolo, pa brzo nazad u džip. A to već nije za mene, ne samo zbog finansija. Prosto, nije cilj samo da kažem da sam bio tamo.
To je negativni deo priče.
S druge strane, ispitujući prepreke, našao sam i mnogo, previše da bi se tek tako odustalo, razloga da Etiopiju obiđem.