Sinoć u Zornića kući, druženje sa prijateljima, sponzorima i porodicom. Naravno da niko nije očekivao da me poslednji put vidi, a još manje da nešto od mene pametno čuje. ali opet…
Toliko dragih ljudi na jednom mestu (nedostajalo ih je još i više, ali radni dan, neki i nisu baš blizu)… kako sve da ih zagrlim i izljubim?
Posle, kad sednem na bajs u Najrobiju, biće drugačije.
Ja znam, otprilike, zašto idem tamo, mislim da, uglavnom, znate i vi.
Ne mogu dovoljno da se zahvalim na savetima i svakovrsnoj podršci koju mi dajete,
Ne plašim se ničega osim kako ću da letim 15 sati bez cigareta i još više – da vas ne razočaram. Lavovi, gepardi, malarija… to je smešno u odnosu na prethodno.
Volim vas, čućemo se i dopisivati i kad se vratim, opet kod Elvisa Zornića, samo u još večem broju i jednim baobabom u dvorištu, ako stane na Zorku.