Prva varijanta koju sam zamislio podrazumevala je da je preletim. Od Džede u Saudi Arabiji, do Kampale u Ugandi. Razlog je bio taj što sam pretpostavio da u Etiopiji ratuju. Mislim, svaka vest odatle je u stilu, hiljade umiru od gladi zbog neprestanih sukoba.
U međuvremenu sam dobio informaciju da tamo, ovog trenutka, sukoba nema. Sa naglaskom na ovog trenutka. To što ne ratuju u utorak, ne znači da neće u četvrtak, otprilike. I onda sam počeo da istražujem po internetu i da se raspitujem šta se zaista dešava. Dešava se to da su sukobi, kada ih ima, na severu Etiopije, u Tigraju, oko koga se decenijama unazad spore sa Eritrejom (koja je takođe bila deo Etiopije nekada). Znači, od Tigraja do Adis Abebe i dalje prema Keniji je mirno. Ne puca se, ali gladi ima i tamo, sirotinja čak i za afričke pojmove. Što dalje znači i da je infrastruktura nikakva i da je pitanje šta uopšte može da se nađe za hranu van većih gradova. A od Etiopije do Kenije ih baš i nema puno. Ima i nesrećnika koji do hrane dolaze pljačkom, naravno.
Opet, ako se u pretragu uključi i bicikl, ispada da su svi koji su vozili po Etiopiji  vozili severno, baš po Tigraju. oko grada Mekele i južno prema Adis Abebi. Dalje od toga – nisam našao da je neko išao biciklom. Ne znam, nisam još zalazio u sitna crevca, ali sve mi se čini da su to gore bile neke organizovane ture za likove s lovom. U stilu, voze te nekim džipovima 200km, pa ti kažu, ajd sad bicikliraj malo tu okolo, pa brzo nazad u džip. A to već nije za mene, ne samo zbog finansija. Prosto, nije cilj samo da kažem da sam bio tamo.
To je negativni deo priče.
S druge strane, ispitujući prepreke, našao sam i mnogo, previše da bi se tek tako odustalo, razloga da Etiopiju obiđem.
Sve što sam o njoj, koliko do juče znao, jeste da su imali Haile Selasija koji je bio ortak sa Drugom Titom i prvi državnik iz Afrike koji je posetio Jugoslaviju. I da je narod siromašan, možda najsiromašniji na svetu. I za kafu sam znao, da.
Usput sam saznao i da je Etiopija jedina afrička država koja nikada nije bila plen kolonijalnih sila. Da ima preko osamdeset etničkih zajednica i isto toliko jezika. Da je, po površini, dvanaesta zemlja na svetu i da je skoro pedeset procenata stanovništva pravoslavne vere, a oko četrdeset procenata islamske. Da ima veliki broj endemskih vrsta. Prelepu prirodu i da ne spominjemo, to se u Africi podrazumeva. U antorpološkom smislu, moderan čovek prvo je nastao na njenom tlu.
Izvorište rastaferijanaca, koje svi vezujemo za Jamajku i Bob Marlija je u stvari Etiopija. Sam Bob Marli je verovao da je Haile Selasije otelotvorenje božanstva.
I kako posle ja da pogledam u oči Manu Čaoa (koji Marlija smatra za najvećeg muzičara svih vremena), a da Etiopiju samo preletim?
I svašta sam još saznao zbog čega bi mi, siguran sam, do kraja života bilo krivo što nisam prošao Etiopiju, a tako sam blizu bio.
Evo sam, zato, napravio još jednu varijantu, rutu koja uključuje Saudi Arabiju, Etiopiju (od Adis Abebe), Keniju, Ugandu, Ruandu, Burundi, Tanzaniju, Zambiju, Zimbabve, Bocvanu i Južnoafričku Republiku.

Deo kroz Saudi Arabiju – 1200km

Kilometraža je slična jer ne bih krenuo iz Bejruta, već iz Rijada. Obiđem Nemanju Cvijetića i sedam na bajs do Džede. Od Džede avionom do Adis Abebe i dalje kao što sam rekao. Mada me i taj severni deo blizu Eritreje čačka.
Naravno da ni ovo nije konačno, potrebno je i videti kako i šta sa vizama (to će Toma Damnjanović da mi ispita – mada uglavnom zna i ovako) i još hiljadu stvari.
Ali neka ga ovde, da ne zaboravim šta sam planirao jer glava već počinje da mi puca od bezbroj informacija koje svakodnevno prikupljam.