Još malo o razlozima za #biciklomkrozafriku

U jednom od prvih tekstova na ovom mestu, napisao sam da je razlog što nameravam da idem biciklom u Afriku, najbanalniji mogući – nemam gde biciklom u oktobru osim na južnu poluloptu.
Od tada je prošlo nekih mesec i po dana, a moji razlozi za putovanje svakodnevno postaju sve kompleksniji, Čitajući sve što mi dođe pod ruku vezano za Afriku, postajem sve zaluđeniji njome. Do mere da mi više nije toliko bitno da li ću ići biciklom ili kao backpacker. Ali dole da odem, moram. Da ne shvatite pogrešno i dalje su planovi vezani za bicikl, samo hoću da kažem da mi je Afrika sama po sebi postala cilj.
Prvo me je oborio s nogu Bantustan, zatim sam počeo da čitam Zorana Ćirjakovića koji je Afriku obišao uzduž i popreko i to gađajući najzajebanija područja u datom trenutku i pišući fenomenalne tekstove o tome. Na to su se nadovezali i neki naučni radovi, kao što je doktorska disertacija Danila D. Babića, i afrička književnost koju ovih dana naprosto gutam. Tomu Damnjanovića više i da ne spominjem, kafe sa njim su mi od neprocenjive važnosti.
Počeo sam da pratim i Facebook stranice i veliki broj grupa vezanih za Afriku. Mada se to pokazalo kao prilično jalova stvar, jer se uglavnom radi o našminkanoj Africi, na način koji privlači zapadnjake.
Polako shvatam kakva su sranja Natonal Geographic pre svega, ali  i 99% drugih zapadnjačkih NVO koje deluju na tlu Afrike i da su to prosto instrumenti globalizacije, neokolonijalizma i neoliberalizma. Nema tu mnogo humanizma ili filantropije. Eksploatacija periferijalnih teritorija je u suštini liberalne ekonomije, jedan od njenih stubova, i tako i treba posmatrati zapadnjačko angažovanje.
Kobajagi humanizam poznatih ličnosti kao što su Kluni, Madona ili Anđelina Džoli, iako ponekad spasu gladi par ljudi, više im štete nanese provlačeći život u Africi kroz holivudsku prizmu. U najmanju ruku skreću pažnju sa pravih problema na marginalne i minorne, a najviše na sebe same.
Jedino što mi deluje smisleno i zaista usmereno ka razvoju Afrike uz poštovanje afričke kulture i tradicije i ne posmatra ih kao tabulu rasa koju je potrebno crtati ispočetka, po modelu koji autori smatraju za jedino ispravan i neupitan je ideja Afričke Unije, za koju je, gle čuda, najzaslužniji Moamer el Gadafi. Naravno da je i to daleko od idealnog, jer granice koje su Evropljani iscrtali po Africi su uglavnom besmislene i ne uzimaju u obzir ni etničke ni lingvinističke, pa čak ni geografske principe i sada je teško to uređivati (obaška što finansiranje AU u dobroj meri zavisi i od Zapada i od Istoka). A prekrajati ih je potpuno nezamislivo bez još mnogo miliona mrtvih.
I onda imamo i navalu sa istoka, iz Kine i Indije. Rekoh već, na daleko pošteniji način od navale zapadnjaka (pre svega jer priznaju da su tu da bi zaradili i ne traže promene sistema, čak i kada nisu u skladu sa vladajućom kineskom/indijskom ideologijom) i sa realno većom koristi po Afrikance. Mada i oni sa sobom donose probleme što ekonomskog, što ekološkog, što kulturološkog tipa.
U suštini niko dole ne odlazi da bi pomogao, ali to je teško i očekivati, jer prosto ljudi i države koje su ljudi stvorili, ne funkcionišu na taj način. Problematično je što svojim delovanjem menjaju biće afričkog čoveka, čak mu i istoriju menjaju kako im odgovara da bi mogli da ga oblikuju po svojoj meri. A pre toga su mu sve oduzeli. Preko petanest milona Afrikanaca, starosti uglavnom između petnaest i trideset pet godina je iz Afrike odvedeno u roblje i onda se kao svi čude zašto je Afrika preskočila feudalizam i kako to da nije bilo ničega nalik industrijskoj revoluciji na zapadu. Pa ko da je izvede? Deca i starci?
Sve ovo što sam ispričao čak nije ni osnov razmišljanja o problemu Afrike, samo je jedan deo toga.
Pri tome, prava Afrika nekako postoji i dalje i čak i napreduje na svoj način u nekim delovima još uvek nepokrivenim u potpunosti došljačkim uplivima. Bantustan me je uverio da je jedini ispravan način putovanja Afrikom couchsurfing, jer je to najbolji i možda jedini način da je bolje upoznaš. I, paradoksalno, najjeftiniji. Da li ćeš terati bicikl ili se voziti onim njihovim išaranim i užasno lošim autobusima ili ćeš kombinovati te stvari, manje je bitno. Bitno je upoznati ljude u mestima u kojima žive, na način koji žive. A to je nemoguće ako ti oni sami ne ponude.
Neko bi mi sada, s pravom verovatno, rekao: čekaj bre, imaš svoju Afriku i ovde gde živiš, što se malo time ne bi bavio, umesto da rešavaš probleme s druge strane Rakove obratnice?
Stvar je u tome što ja ne želim da rešavam ničije probleme. Ni naše ovde ni njihove dole. Samo da ih upoznam, koliko je to moguće.
Ili je suština ipak u avanturi, pojma više nemam ni sam.

(fotka je nebitna, nego takva je blog tema, moram nešto da stavim. Ova je sa Wikipedije)