Afrika - osnovna ruta


Kada vide gde i kako živim, ljudi mi kažu: Au, koliko je tebi dobro, uživaš u penziji do daske. Čuvaš unuku, tu i tamo pokosiš travu ili iscepaš drva, okopaš malo bašticu, na  čistom si vazduhu i u mirnom kraju. A blizu ti je i prestonica, ako ti nešto bude zatrebalo.
I sve to jeste uglavnom tačno. Ne znam kome ili čemu, ali jesam zahvalan na svemu tome.
A opet… đavo mi ne da mira.
Mnogi znaju da sam ovog leta planirao da idem biciklom do Kine ali da sam zbog porodičnih obaveza odustao. I nije mi žao zbog toga. Pre svega, dobar je osećaj kada si nekome zaista potreban u godinama u kojima je prirodno da postaješ više smetnja nego nečija potreba. Malo te to ojača i pokrene. Zdrav sam i solidno snažan, zašto bih se smirio? Da sedim na terasi, posmatram izlaske i zalaske sunca i kao razmišljam o životu? Prošlom ili životu generalno, svejedno. Nisam ja onaj mudri starac s bradom koji jednostavnim rečenicama prosipa velike istine. Kratka mi je brada, ako ništa drugo, a kad malo poraste, smeta mi.
Elem, moje porodične obaveze će se krajem leta značajno smanjiti. Nije baš da ću biti na smetnji, ali neće ni do toga proći ne znam koliko vremena.
Zato sam doneo odluku da od prvog oktobra uživam u penziji na drugačiji način.
Odosmo, Zorka i ja, na južnu poluloptu Planete. Opet lagano, kao što smo pre tačno godinu dana krenuli za Lisabon. I još laganije. Ne sa idejom da krenemo i stignemo, već da putujemo, učimo i opisujemo. Dobro, ja ću da opisujem, ne Zorka. Cilj je krajni kontinentalni jug Afrike, Igleni rt. Onda Cape Town, i povratak avionom u Beograd.
Nije jednostavno ni lako, znam. U odnosu na put do Lisabona, daleko je komplikovanije i teže. Ali, budući da nije u neskladu sa prirodnim zakonima, nije i neostvarivo.
Svestan sam svega, ne morate posebno da mi nabrajate prepreke i opasnosti. Ratna područja ćemo da zaobiđemo ili preletimo. Što se predatora tiče, google kaže da godišnje u čitavoj Africi od njih strada par stotina ljudi. Nema podataka, ali siguran sam da je otprilike sličan broj onih koji dobiju na lutriji. Pažljivim planiranjem od tačke do tačke, u skladu sa datim okolnostima, uz dobar tajming i dobru opremu, može se. Ono u čemu su svi koji su tim regionom prolazili (na različite načine, pa poneko i biciklom) saglasni, jeste da su ljudi tamo neposredni, gostoprimljivi i komunikativni. Ako to znamo, prosto mora da bude sve u redu.
A i ako ne bude… šta smo se zalepili za ovaj život kao da ćemo živeti večno.
Osnovna ruta koju planiram i koju vidite na slici, duga je oko 10000 kilometara i nadam se da će četiri i po, pet meseci biti dovoljno da se pređe.
Detalje ću razrađivati narednih pet meseci, ali kao što rekoh već, konačne odluke gde i kako, donosiću na licu mesta.
Pisaću, fotografisati i snimati mnogo više nego prethodnog puta, ali molim vas, molim vas, ne zovite me travel bloger.
Prihvatljivije mi je „ludi starac“, nego da me svrstavate u ekipu koja od putovanja pravi startup i više su internet preduzetnici nego putnici.
Ovih dana ću otvoriti poddomen africa.thisisnotatarvelblog i nastaviću da pišem tamo.
Samo da se izborim prvo s ovom travom koja raste kao nenormalna.

(poslednji tekst sa bloga Biciklom do Lisabona)